U anketama iz 1998. čak 42 odsto 15-godišnjaka i 16-godišnjaka iz ove zemlje odgovorilo je da u prethodnog meseca bar jednom bili pijani. Koliko su delotvorne bile mere vlade najbolje pokazuje činjenica da je u 2016. taj procenat spao na samo 5 odsto. Broj korisnika marihuane ovog uzrasta smanjio se sa 17 na 7 odsto, a broj pušača sa 23 na samo 3.

Kako im je to uspelo?

Sve je počelo kad je Inga Dora Sigfusdotir, istraživač sa Univerziteta na Islandu, saznala za aktivnosti američkog profesora psihologije Harvija Milkmana. Milkman je, naime, početkom devedesetih u svojoj doktorskoj disertaciji došao do zaključka da je odavanje porocima kod mladih posledica pokušaja da se izbore sa stresom.

Nakon objavljivanja pomenute doktorske disertacije, profesora je angažovao Nacionalni institut za bolesti zavisnosti od droga u SAD, da kao jedan od istraživača pomogne u sistemskom rešavanju problema zavisnosti dobijanjem odgovora na sledeća pitanja:

• Zašto mladi počinju sa upotrebom droga?
• Zašto nastavljaju da da ih koriste?
• Kada mladi dolaze do stadijuma da postaju zavisni od droga?
• Kada prestaju da koriste droge?
• Kada se ponovo vraćaju drogama?

Rezultati ovog istraživanja doveli su do državnog granta od preko milion dolara, a tim novcem je 1992. finasiran projekat „Samo-otkrivanje“, koji je za osnovu imao potencijalno rešenje problema zavisnosti:

• Istraživanje je pokazalo da razlozi za nastavak korišćenja supstanci koje vode u zavisnost imaju veze sa hemijskim promenama u mozgu koji generišu ove supstance. Zavisnost se razvija upravo željom za ponavljam tih promena u mozgu.
• Ideja za projekat „Samo-otkrivanje“ je bila – kako prirodnim putem da mladi proizvedu pozitivne promene u mozgu (bez korišćenja stimulansa), i kako oko ove ideje stvoriti društveni pokret.

Kreirani program lečenja je bio namenjen mladima koji ispoljavaju različite vrste zavisnosti. Mladima koji su pristupali programu nije rečeno da se radi o vrsti lečenja od zavisnosti, već je predstavljen kao program edukacije gde mladi mogu da nauče ono što ih interesuje – muzika, ples, umetnost… Ideja je bila da se različitim vrstama aktivnosti kod mladih izazovu pozitivne promene hemije u mozgu, kao zdrava alternativa stimulisanim promenama koje podstiču zavisnost.

Paraleleno sa ovim programom edukacije, mladi su išli na treninge iz oblasti usvajanja pozitivnih životnih veština, sa fokusom na unapređenje načina razmišljanja o sebi i svom životu, kao i o načinima unapređenja odnosa sa drugim osobama.

I tu dolazimo do islandske naučnice koja je, inspirisana Milkmanom, pokrenula pravu revoluciju.

Na osnovu njene inicijative, 1992, 1995. i 1997. su urađena istraživanja odnosa mladih (14-16 godina) prema alkoholu, drogama i pušenjem – što je pokazalo prethodno pomenute tadašnje alarmantne podatke o ponašanju tinejdžera, ali je pokazalo i još nekoliko faktora koji razdvajaju decu koja su postala zavisna od onih koja nisu:

• Učešće u organizovanim aktivnostima, naročito sportskim – 3 do 4 puta nedeljno.
• Ukupno vreme provedeno s roditeljima.
• Osećaj učenika da se o njima vodi računa u školama.
• Ne ostajanje van kuće u kasnim večernjim satima.

U to vreme i na Islandu i u SAD bilo je aktuelnih programa edukacije iz oblasti sprečavanja bolesti zavisnosti za mlade, ali se ispostavilo da ti programi nemaju efekta. Inga i profesor Milkman su hteli da pokušaju da pokrenu program, ali sa drugačijim pristupom…

Gradonačelnik Rejkjavika se zainteresovao za ceo projekat, i lobiranjem je doprineo kreiranju Nacionalnog plana za poboljšanje života mladih, pod nazivom „Omladina na Islandu“. Nacionalni plan je kreiran na osnovu podataka iz pomenutog istraživanja i rezultata rada profesora Milkmana.