Nakon mnogo premišljanja, Stefan je riješio da nam otvori dušu priznavši da se plašio da će ga ti loši ljudi ubiti, pa je nakon što je oslobođen počeo da cijeni svaki novi dan:

– Plašio sam se da će mi to biti poslednji dani u životu. Nisam otišao na ljetovanje pa da budem opušten. Imao sam samo osam godina, ali sam bio vrlo svjestan opasnosti. Osjećao sam neopisiv strah. Tu si, gde si, ne znaš šta će biti… U jednom momentu sam se samo pomirio sa situacijom jer sam shvatio da ništa ne mogu da uradim – prisjeća se Stefan pakla kroz koji je prošao.

Pobijedio sam traume

Bez obzira što mu ni danas nije svejedno kada se sjeti tih trenutaka,kaže da otmicu pokušava da gleda sa pozitivne strane jer nije pesimista:

– Iz tog strašnog iskustva sam izvukao najlepšu stvar: naučio sam da cijenim svaki dan i trudim se da ga maksimalno iskoristim jer nikada ne znam koji će da mi bude posljednji. Uglavnom sam pobijedio traume, iako su nam svima u dubini duše ostali neki strahovi.

Mladi Živojinović kaže da ga je upravo ova situacija natjerala da u životu postane jači čovek:

– Što ti je teži put, bićeš jači! Glupo je da ja to pričam, kada je moj život uglavnom bio med i mleko i otmica mi je najveća trauma. Ipak, nisam ja kriv što sam se rodio kao sin Lepe Brene i Bobe Živojinovića. Nisam ukrao!

Stefanu smeta što mediji potenciraju na njegovoj otmici i više puta tokom našeg teškog razgovora napomenuo je da ne želi da ga pamte samo “kao onog malog koji je bio kidnapovan.” Kaže da su mnogi u tom periodu imali stravične živote, pa on na svoj ne gleda kao traumatičan:

– Za vrijeme devedesetih mnogo se loših stvari izdešavalo svima, a ne samo meni. Mogu samo da kažem da smo svi prošli kroz velika sranja i zato ne želim da potenciram na toj priči, želim da nastavim dalje i da svi krenemo ka nekim boljim vremenima. Meni je jasno da je moja priča zanimljiva i svjestan sam da bih sve detalje mogao da plasiram kao marketing. Siguran sam da bi ljudi željeli sve da čuju, ali ja to ne želim. Nadam se da će me cijeniti zbog toga.

Brenin sin kaže da će jednog dana otkriti sve detalje: da li je jeo dok je bio utamničen, da li je plakao, kako se osećao kada je nakon oslobađanja prvi put vidio majku. Sada to nije želeo da uradi:

Nije vreme da kažem sve

– Jednog dana ću ispričati sve u detalje. Kada budem stvorio svoje ime i prezime, kada se moja priča ne bude tumačila kao moj marketing, ispričaću sve. Ne želim da me pamte samo po tome što sam bio otet, nego po mom glasu, mojim pesmama….. Neću da me bilo ko sažaljeva. Hoću da kažu:

“Vidi, mali ne mora da radi ništa, ali bori se, super pjeva, trudi se, vidi kakvu energiju ima na bini”, a ne “jadan”. Neću da budem bilo kome “jadan”. 

Čuvaću svoju decu, da im se ne desi isto

Stefan priznaje da osjeća strah da bi sutra njegovoj deci moglo da se dogodi isto što i njemu:

– Kada budem imao djecu, naravno da ću da ih čuvam i štitim jer sam naučio lekciju.

INFORMER/POSLOVNIDNEVNIK.BA