Venčanje Zorana Tomića iz Kuršumlije bilo je vest dana. Upoznao je svoju suprugu u jednom selu kraj Skadra, zaljubili su se na prvi pogled i venčali nakon tri dana. Pogledima su se u početku samo i sporazumevali. Zoran nije znao ni reč albanskog, a njegova supruga Edmonda ni reč srpskog. Da bi sve bilo lakše angažovali su prevodioca koji je bio sa njima i na svadbi.
Zoran je bio prvi momak iz Srbije koji je “povukao nogu” i doveo snajku iz Albanije. Ubrzo za njim istu stvar su uradili mnogi muškarci sa sela koji u Srbiji godinama nisu mogli da pronađu suprugu za sebe. Bilo je to pre osam godina.
Situacija se danas promenila. Momci se i dalje žene Albankama, ali više nije reč o ljudima sa sela već o lekarima, pilotima, inženjerima…
– Muškarci koji ovim putem traže supruge su različitih profila. Oženili smo, recimo, lekara iz Beograda, doktora ekonomskih nauka iz Niša, pilota iz Zagreba… ima i skromnih ljudi, dobar deo njih je razočaran u naše devojke. Ima razvedenih i rešenih da nađu ženu za domaćicu nezavisno od obrazovanja. Ti poslednji su obično vrlo situirani i ne žale ni da duplo plate uslugu, ukoliko je sve pošteno i dobro rešenje za njih, priča Milenko Jovanović za Žena.rs, novinar, ali i vlasnik agencije za sklapanje brakova između žena iz Albanije i muškaraca iz bivše Jugoslavije.
KO SU MLADOŽENJE
Kada je ceo fenomen ovih venčanja tek bio u povoju, uglavnom su mladoženje bile sa sela, uglavnom iz centralne Srbije, Bosne i Crne Gore. Sada je situacija ipak bitno drugačija, i uglavnom su mladoženje Srbi i Hrvati koji žive i rade u zapadnoj Evropi.
– Trenutno, od preko 70 mladoženja koji preko nas čekaju ženidbu, 52 je iz Nemačke, Austrije, Amerike, Švedske… Sve ljudi iz bivše Jugoslavije koji žive napolju. Oni namenski traže Albanke jer su se žene sa tih prostora pokazale kao dobre, vredne i odane, a momci iz bivše Jugoslavije su sve nezadovoljniji našim devojkama jer su previše slobodne, pa se plaše da uđu u zajednicu sa njima – kaže nam Milenko.
A KAKVE SU MLADE?
Albanke koje traže mladoženju su, objašnjava nam sagovornik, uglavnom osnovnog ili srednjeg obrazovanja, a po nekom nepisanom pravilu gotovo sve govore engleski ili italijanski jezik. Vrlo su talentovane u tom smislu, pa srpski uglavnom savladaju dva meseca po udaji. Među njima ima i intelektualki, ali one zahtevaju i da im potencijalni muževi budu obrazovani i govore engleski. Albanke sve to rade jer traže bolji život, one koje već žive lepo ne traže mladoženju na ovaj način, a poslednjih godina sve je teže naći Albanku koja bi se udala na selu. Većinom traže muškarce iz gradova, a Amerika i naprednije zemlje Evrope su u vrhu posebno tražene.
KAKO FUNKCIONIŠE TRAŽENJE MLADE?
Većina Albanki, ali i mladoženja, žele da se stvar obavi što diskretnije. Nema nikakvih savremenih metoda, poput povezivanja preko društvenih mreža ili brojeva telefona.
– Ide se direktno kod porodice potencijalne mlade na upoznavanje. Ukoliko se dopadnu jedno drugom, dogovaraju se detalji. U roku od nedelju dana mlada dolazi da upozna porodicu i mesto gde će živeti. Sve troškove plaća potencijalni mladoženja, koji posle tog drugog susreta dolazi ponovo u Albaniju na veridbu. Nakon veridbe, za nekih 15 dana mladoženja dolazi i odvodi mladu – prepričava nam Milenko.
Sve u svemu, od trenutka prvog susreta do venčanja prolazi najviše mesec dana.
KOLIKO SVE TO KOŠTA?
Mladoženju ova avantura izađe oko 5000 evra, a u troškove se, pored agencije, uračunavaju i stvari poput kupovine zlata za veridbu, čašćavanje mladine porodice, troškovi prevoza kada mlada sa porodicom dolazi na upoznavanje, dnevnice saradnicima i prevodiocima. Sve se plaća po obavljenom poslu, a mlada i njeni ne plaćaju ni dinar, već sve troškove snosi mladoženja.
T.G./zena.blic.rs