Prvi čovek „Grand produkcije“ u intervjuu za magazin VIP otkriva kako stvara zvezde, ali i ko je njemu u životu najviše pomogao, i odbacuje optužbe da je kriv za sunovrat domaće muzike.

Da li mladi pevači, po vašem mišljenju, mogu da naprave uspešnu pevačku karijeru danas u Srbiji bez „Grand produkcije“?
– Mislim da su „Zvezde Granda“ sjajan način da uz našu pomoć mladi pevači ostvare svoje snove o uspešnoj karijeri. Nakon takmičenja, a od dana kada postanu deo našeg tima, njima se život baš promeni. Od toga da je pobednik dobijao stan u Beograd, uz snimanje i izdavanje albuma, zajedno s marketingom, ili automobile, pa do toga da svi finalisti dobiju snimanje pesme, marketing i, što je najvažnije – brigu i pažnju cele naše produkcije. Menadžerski tim „Grand produkcije“ finalistima organizuje nastupe, pažnju medija, imaju vozače koji brinu da sa nastupa bezbedno stignu do svojih adresa. Danas su gotovo svi vlasnici kuća, stanova, automobila… Drago mi je što je tako, jer mi o toj deci zaista brinemo svakog dana. Nije to fraza kada kažem da na njih gledam kao na svoju decu. To je istina!

Koja lekcija je najvažnija za one koji počinju?
– Ono što smo mi naučili od našeg menadžera Rake Đokića, koji nas je, nažalost, prerano napustio, jeste profesionalnost. Odnos prema poslu, kolegama i medijima uvek mora biti profesionalan.

Da je „Slatki greh“ bend koji je formiran 2018. godine, kako biste se probijali na estradu?
– Prijavio bih nas za „Zvezde Granda“! (smeh)

Kakve bi reakcije Lepa Brena dobila od žirija? Konkretno, od Karleuše, Marije i Snežane Đurišić?
– Sećam se kada sam prvi put video Lepu Brenu. Prvi susret nam je bio u hotelu „Galeb“ u Brčkom. Izgledala je kao Dženis Džoplin – kožne pantalone, kožni prsluk, bela košulja i kovrdžava kosa. A kad sam čuo kako peva… Odmah mi je bilo jasno da pred nama stoji ozbiljna zverka. Bilo bi jasno i našim dragim članicama žirija. (smeh) Sigurno je da bi bile oduševljene njenom pojavom, harizmom i sjajnim pevanjem.
Često kažete da talenat nije presudan za uspeh. Šta jeste?
– Nije baš tako. Potrebno je imati talenat, ali i mnogo raditi na sebi. Truditi se da postigneš više, da daš najbolje od sebe. Jer džaba talenat ako ne napreduješ, ako stagniraš. I obratno, džaba trud, disciplina i rad ako ne znaš da pevaš, ako nemaš ni mrvicu talenta. Kombinacija talenta, harizme i profesionalnog rada stvara ozbiljne karijere.- Govorio sam već o tome, ali kada je naša produkcija 1998. godine počela da radi, zatekli smo muzičku scenu punu turcizama, s mnogo arapskih melodija, indijskih, obrada, krađa… Nismo mogli da utičemo na muziku koju su pevači donosili, jer su oni snimali ono što im je osiguravalo dobre nastupe. Tako je bilo sve dok nismo 2003. godine počeli sa „Zvezdama Granda“. Kada smo mogli da kontrolišemo kako će pevati i koje će pesme snimati, sve je krenulo drugim tokom. Očistiti muziku od svega što smo zatekli bio je jedan dalekosežan, odgovoran i pre svega težak posao. Danas je osnova „Granda“ dobra i kvalitetna narodna muzika, pomešana s modernom muzikom, koju mladi ljudi slušaju u celom svetu. A da ne govorim o tome koliko se divnih pesama kroz takmičenje vratilo. Pesme Tozovca, pesme Tome Zdravkovića, Silvane Armenulić, Džeja…

U prvih nekoliko sezona „Zvezda Granda“ akcenat je bio na pevačima, a danas je na samoj emisiji, koja je zbog žirija i interakcije njegovih članova postala svojevrsni TV spektakl. Da li je žiri postao važniji od takmičara?
– Zavisi ko kako gleda na to. Ali od 500 kandidata, već u drugom krugu žiri ostavi one koji zaista vrede. Na žiri sam veoma ponosan, jer oni svojim komentarima šou čine naročito zanimljivijim i gledanim i na taj način takmičari dobiju na velikoj popularnosti. A u finalu su gledaoci ti koji zajedno sa žirijem dodeljuju titulu najboljeg. Tako da, veoma je važno kako pevaju, kao se ponašaju, koliko su dominantni… Jer mi ne biramo najboljeg pevača, već zvezdu „Granda“. I naše takmičenje zbog toga i jeste najveći televizijski spektakl u regionu. I to je dobro, i za gledaoce, i za kandidate, koji dolaskom u našu produkciju ostvaruju svoj san.

Na svojoj koži ste osetili šta znači stara kletva „imati, pa nemati“, jer ste zaradili ogromno bogatstvo sa „Slatkim grehom“, da biste ga izgubili i devedesetih kratko živeli u iznajmljenoj garsonjeri. Da li su vam to bili najteži trenuci u životu?
– Da, govorio sam već o tome kako sam celokupnu životnu ušteđevinu, koju sam stekao baveći se muzikom, izgubio davanjem na štednju u Dafiment banci i to me je iskustvo, verujte mi, naučilo kako da se trgnem i bavim biznisom. Nije tajna da su mi kumovi Brena i Boba pomogli kada sam zaista ostao bez dinara i spasli me da mi to ne postanu najgori trenuci u životu.

UKRATKO

1. Ljudi misle da sam strog, a u stvari sam profesionalan i pravičan

2. Bez ljubavi ne bi nastale najlepše pesme, divna muzika, filmovi, predstave, romani…

3. Prijatelji su sastavni deo mog života!

4. Svet bi bez dobrote bio jedno veoma ružno mesto za živeti!

5. Novac mi je važan zato što mi služi za svakodnevne male radosti. Da ne govorim o tome koliko nam je svima potreban kada u zdravlju krene po zlu…

6. Osmeh na lice mi vrati lep gest.

7. Mudar je onaj ko spozna da u životu sve prođe. I dobro, i loše…

8. Najlepše reči na svetu su muzika, ljubav, porodica.

9. Voleo bih da naučim još mnogo toga u životu. Znanja nikad dosta.

10. Ponosan sam na sebe zbog toga što sam sačuvao sebe i nisam dozvolio vremenu i ljudima da me promene. Ponosan sam na svoju porodicu, na Suzanu i decu.