Kreditna kartica i minusi na računu su me svakodnevno opsjedali, ja sam stalno nekome bila dužna, a kola su stalno kašljucala. A ja nikako nikada nisam imala ni dinar u novčaniku

Već deseti put sam molila majku da mi pozajmi novac kako bih mogla da popravim kola. Dala mi ga je, naravno, ali uz tako razočaran izraz lica da sam konačno shvatila da ne mogu da živim u stalnim dugovima do guše.

Kreditna kartica i minusi na računu su me svakodnevno opsjedali, ja sam stalno nekome bila dužna, a kola su stalno kašljucala. A ja nikako nikada nisam imala ni dinar u novčaniku. Stalno sam sebi govorila da ću biti ozbiljnija s novcem kad nađem bolje plaćen posao. I našla sam ga, i opet bila u dugovima do guše. Došlo je dotle da su roditelji počeli da mi prijete da će mi ukinuti te pozajmice, i to s punim pravom.

Ono što je mene uništavalo bile su impulsivne kupovine. Vidim nešto što mi se dopadne i moram da ga imam, odmah. Naročito ako je na popustu.

I tako sam jedne noći, kao i mnogih drugih, ležala u krevetu pokušavajući da zaspim dok su mi se glavom rojile misli o tome kome sve dugujem i kako da to poplaćam. A onda sam se sjetila majčine rečenice na koju sam uvijek prevrtala očima: “Ako ti se nešto dopadne, ne kupuj odmah. Sačekaj da vidiš da li ćeš to želiti i sutra.”

Riješila sam da je konačno poslušam i da tog mjeseca novac koristim isključivo za nužne stvari. Prvih par nedelja bilo je užasno – odbijala sam pozive na kafe, vozila pored restorana brze hrane što brže da se ne bih prevarila i ušla. I ne samo da sam štedila novac, već sam gubila i kilograme.

Pravilo koje sam sebi postavila bilo je jasno – ako zaista želim taj predmet i tri dana kasnije, uzeću ga.

Sledećeg mjeseca, nakon tog udarnički štedljivog života, plata je legla. Nisam toga ni bila svjesna jer sam na računu imala pozamašnu sumu od prošle plate. Tada, kad sam vidjela prve rezultate, shvatila sam da je štednja ne samo moguća, već i sjajna.

Naravno, taj prvi mjesec bio je strogo asketski i neodrživ, pa sam sebi postavila nova pravila. Riješila sam da ne kupujem stvari koje mogu da koristim samo jednom (recimo – kafu, sendvič, pogačice iz pekare, pivo u kafiću). S druge strane, ako nešto mnogo želim i tri dana kasnije, pa i tu kafu, kupiću je.

Ne mogu ni da vam opišem koliko je impulsivnih kupovina spriječeno ovim jednostavnim pravilom. Sjećam se samo da sam jednom poklekla i kupila sendvič i toliko se razočarala u sebe jer sam mogla da napravim jeftiniji i bolji kod kuće da sam riješila da više nikada ne pokleknem.

Kafu sam spremala kod kuće i hranu nosila od kuće. Štedila sam, a višak kilograma se topio. I na sve to, topio se i moj svakodnevni stres. I zato svima preporučujem svoje pravilo od tri dana i jedne upotrebe. Vjerujte, promjeniće vam život.

Izvor: magazin.ba

Poslovnidnevnik.ba

Komentari

komentari