Srbija je, to više nije neka tajna, sve slabija u sve čvršćem zagrljaju Kine. Taj stisak je, pre svega, ekonomski, ali u slučaju nove ubedljive pobede Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke nije isključeno da se kroz novac i kredite politički utiče još intenzivnije. Nema nikakve dileme da je Vučiću mnogo miliji i draži kineski model vlasti nego evropski, ali polako.
Poslednje informacije ekonomskih stručnjaka govore o tome da se Srbija kod kineskih prijatelja u poslednjih nekoliko godina zadužila osam milijardi, što je oko 20 odsto ukupnog spoljnjeg duga Srbije. I to nije neočekivano. Kineski krediti Srbiji su velika tajna. Ko zna, ćuti i ne izjašnjava se, ali se uveliko spekuliše da se radi o skupim kreditima koje vlast u Srbiji koristi za potrošnju, a deo su krediti koji se koriste za izgradnju infrastrukturnih projekata u zemlji. Neko će reći da Kina, za razliku od ostatka sveta, daje bezuslovne kredite i da se Srbija često krsti upravo u toj crkvi kako bi kupovala glasove u Srbiji.
Podatak koji javnost u Srbiji može da dobije od predsednika jeste da je spoljni dug ispod 60 odsto društvenog bruto proizvoda i to je to. Upravo ceo taj veo kineske tame nad Srbijom dovodi do raznih spekulacija koje nisu nelogične. Kada se pomene Kina, vlast priča o tome kako je naš veliki prijatelj. Verovati u prijateljstva koja se kupuju parama, bilo je banalno i u prošla vremena, a kamoli u 21. veku. A, Kina je našla pogodno tlo za takvu vrstu „prijateljstva“.

Kineske firme radnike tretiraju kao robove

Verovatno više od dva miliona kineskih vakcina je isporučeno Srbiji, ako ne i više. Radi se o vakcini Sinofarm koja je ujedno i najskuplja na tržištu postojećih vakcina, ne računajući ostala kineska cepila. Neko bi rekao da je Srbija iskorišćena za istraživanje Sinofarma, ali hajde da ne načinjemo tu temu.
Podjednako su iritantne i kineske investicije u Srbiji. Kineske firme radnike tretiraju kao robove, što smo videli na delu u Zrenjaninu sa vijetnamskim radnicima koji su angažovani u izgradnji fabrike guma Ling Long. To se u Srbiji odavno nije videlo kada je reč o radnicima, a to je Kinezima dozvoljeno. Sećamo se da je predsednik Srbije na sve to rekao da on nije video razlog da se na gradilište u Zrenjanin pošalje inspekcija. Tom prilikom je čak i kritikovao svoje ministre da su poklekli pred pritiskom javnosti i poslali inspekciju.

Kineska investicija kojem su kupljeni Smederevska železara i RTB Bor, pored ekonomskog interesa kineske države i privatnog biznisa, skinula je ogromni teret sa pleća Srbije. Država više nije bila odgovorna za nekoliko hiljada radnika koji su, naročito u Boru, imali iznadprosečne plate. Prodajom ova dva giganta Kinezima, država je kupila i socijalni mir u ova dva grada. Kakve tehnologije se tu koriste, ko tu sve radi – slobodni radnici ili zatvorenici iz Kine, koga se to tiče. Njima je dozvoljeno sve. Rade bez ikakve kontrole, bez inspekcija, i sa punom podrškom vlasti.
Da li u otplatu kineskih kredita potpada i šutiranje u zadnjicu upravnika borske topionici koje je usnimila kamera instalirana u ovom pogonu? Njega je šutnuo kineski menadžer u toj kompaniji. Kasnije se izvinjavao, jer tobože, nije znao da je u kulturi srpskog naroda takav čin neprihvatljiv. Taj šut u zadnjicu je paradigma Vučićevog odnosa prema Kini, kineskom predsedniku, kineskim investicijama i kreditima. Nije isključeno da bi i Vučić, barem figurativno, prihvatio da ga kineski kolega šutne u zadnjicu ako bi mu to donelo neku benefit.
Srbija u kineskom zagrljaju
S druge strane, zanimljiva je pozicija ostatka sveta prema Srbiji apropo ovog zagrljaja, ili možda čak i šutiranja u zadnjicu. Evropska unija, utisak je, teško da je nešto preduzela sem poslednje rezolucije u kojoj se primećuje prisustnost i razvoj uticaja Kine u Srbiji. Za početak, možda i nije samo, ali činjenica je da u sred Evrope raste kineska kolonija. S druge strane, svaki glas protiv Kine i kineskih investicija koji se čuje iz Srbije odmah se proglašava za stranoplaćenički i izdajnički. Teško da u EU neko plaća protivnike kineskih para u Srbiji, jer da tako nešto postoji sigurno bi učinak bio mnogo veći. To je, međutim, naprednjački narativ koji se godinama ne menja.
Nesporno je da je Srbija u kineskom zagrljaju. Koliko će uspeti da odoli, teško je o tome i misliti, ukoliko aktuelna vlast ponovo pobedi na predstojećim izborima, a to je više nego izgledno. Na srpskim ulicama patroliraju kineski policajci, u kompanijama rade kineski zatvorenici, a za to vreme Vučić šalje svoje partijske kolege da od Komunističke partije Kine izučavaju metode komunikacije sa narodom. Uveliko se time hvalio, a jedan od tih „kursista“ bio je i aktuelni ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama Marko Đurić.
Ono čega ljudi, naročito oni koji rade u kineskim kompanijama, nisu svesni, jeste težina tih okova. Sve dok primaju dobre plate, neće se žaliti bez obzira na zagađenje, radnu disciplinu i šutiranje u zadnjicu. Elem, nije sve do Kineza, nešto je i do samih građana Srbije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor : Al Jazeera

Komentari

komentari